Arhe

KO JE ZAPRAVO VARVAROGENIJE?

2023-01-18T13:09:05+00:00

Članak ispituje umetničku pojavu Ljubomira Micića, profesora filozofije koji neobično rano napušta naučnu oblast za koju se školovao i odbacuje državnu službu. Micićev pojam varvarogenija protumačen je posredstvom konstitutivne neravnoteže između nacionalnog i internacionalnog. Opštost i nadnacionalni karakter Novog Čoveka najčešće nisu uspevali da amortizuju nacionalnu posebnost, a još manje da ponude rešenje za sve nacionalne teškoće i izazove. Nasuprot uobičajenim tumačenjima, autor argumentuje u prilog teze da Micićev koncept varvarogenija nema nikakve nacionalne kulturne osobenosti. Samim tim kod njega nema ničega specifično srpskog, nacionalnog, što bi se moglo ponuditi na međunarodnom planu, razmeniti ili učiniti internacionalnim. Razlozi se pronalaze komparativnim čitanjem nekih ideja romantizma u odnosu na rane avangarde. Figure koje Micić izričito koristi: heroizam duha, dobrota srca, čistota duše, neposredna ljudskost, odviše su formalne i opšte, više na nivou ideala i programa nego iskustva i stvarnosti. Napokon, svaka nacija bi ih mogla sebi pripisivati. Sve kulture s posebnom pažnjom neguju primere dobrote, požrtvovanosti, izvanrednih gestova ljudskosti. Varvarogenije je otuda i svačiji i ničiji.

FILOZOFSKI PRILOZI U GLASNIKU JUGOSLOVENSKOG PROFESORSKOG DRUŠTVA U PERIODU IZMEĐU 1930. I 1941. GODINE

2023-01-18T13:11:33+00:00

Pre izbijanja Drugog svetskog rata Glasnik Jugoslovenskog profesorskog društva bio je glavni pedagoški organ u Kraljevini Jugoslaviji. Autorova namera je da pokaže kako je tada razmatran status filozofije kao nastavnog predmeta u srednjim školama. Razmatraće se posebno perspektiva tzv. radne pedagogije, njen pogled na nastavu filozofije, ali će da se ukaže i na filozofski karakter njenih pretpostavki. Na kraju članka će u fokus dospeti zahtev za didaktičkom primerenošću obrazovanja što su ga na filozofskom fakultetu sticali budući profesorski kandidati kao i gorući problem njihove nezaposlenosti. Pokazaće se da je taj problem bio od važnog društvenog značaja, a on ni do današnjeg vremena nije rešen.

NASTAVA FILOZOFIJE U SREDNJIM ŠKOLAMA: REFLEKSIJE I PITANJA

2023-01-18T13:13:56+00:00

U ovom radu razmatraju se refleksije i problemi u vezi sa nastavom filozofije u srednjim školama Kraljevine Jugoslavije između dva svetska rata, a u svetlu predloga i viđenja njenog smisla i uloge od strane tadašnjih filozofa. Analiza pokazuje da je smisao nastave filozofije bio određen napetošću između dva modela – obrazovno-naučnog i vaspitno-moralnog, pri čemu je prevagu odneo prvi. Nastava filozofije postepeno je prilagođavana ideji obrazovanja kao usvajanja znanja, postavši alatka takvog procesa. Analize takođe ukazuju na mogućnost revitalizacije vaspitnog modela kao alternative savremenim tendencijama u nastavi filozofije.

ONTOLOGIZACIJA BROJEVA

2023-01-18T13:16:17+00:00

Autor u članku skicira osnovne parametre pitagorejske doktrine izložene u Aristotelovom corpus-u, posebno onaj njen deo koji govori da su „bića brojevi”, ili da ona „oponašaju” (mimesis) ili „reprezentuju” brojeve, pa do toga da su italski mislioci „pretpostavili da su elementi brojeva i elementi svih bića, te da je celo nebo harmonia i broj”. Razmatranje slojevitog pitagorejskog učenja pokazalo je da glavni stav njihove filozofije predstavlja teza da je broj bivstvo svih stvari. Interpretiranje i situiranje pitagorejskih postulata u tekstu provedeno je potom iz perspektive Stagiraninove kauzalne shematike, uz dva pitanja koja su se nametala: sa koliko uzroka su „operisaliˮ pitagorejci i o kojim uzrocima je reč? Autor, najpre smatra da su pitagorejci bili jedini od preparmenidovskih filozofa koji su u svom radu „baratali” sa dva uzroka. I zatim, dva uzroka kojim su se služili pitagorejci jesu materijalni i formalni uzrok. Na osnovu Aristotelovih beleški, konačno, može se zaključiti da oni daju primat formalnom uzroku u odnosu na, do tada neprikosnoveni, materijalni uzrok.

FIHTEOVO UČENJE O ZNANOSTI KAO PRIMENJENA FILOZOFIJA

2023-01-18T13:18:41+00:00

Tezu da se čitavo Fihteovo Učenje o znanosti može shvatiti kao primenjena filozofija, ovde argumentujemo na dva načina. S jedne strane, preko toga kako Fihte vidi ulogu naučnika, filozofa, učitelja i vaspitača u društvu, i sa druge strane na temelju samih biografskih detalja iz Fihteovog života, te naročito njegovog načina bavljenja filozofijom. Samo Fihteovo određenje naučnika, kome ovaj prepušta odgovornost za ukupno napredovanje društva, jasno određuje način na koji bi naučnik trebalo da se bavi naukom, odnosno filozof filozofijom. Ukupna Fihteova nastavna praksa, ali i njegova javna delatnost, svedoče o tome da on ulogu filozofije ne vidi u njenom pukom teorijskom statusu, pa makar ona bila i kraljica svih nauka, već u njenom stavljanju u službu napredovanja zajednice. Uloga Učenja o znanosti se kod Fihtea jasno smešta u nastavnu i vaspitno-obrazovnu praksu, ali i u razne oblike javnog istupanja. Javna primena Učenja o znanosti, u jednoj od pomenutih formi, čini zapravo njenu suštinu.

PROLEGOMENA ZA NIČEOV BASNOSLOVNI NAUK

2023-01-18T13:20:48+00:00

Rad predstavlja predradnju vođenu pitanjem moguće pripadnosti Ničeovog dela ezopovskoj tradiciji. Prvi deo rada provodi čitanje Ničeove filozofije kao „obrnutog platonizma” u pogledu na razumevanje slike kao obećanja pojma kod Platona, a zarad ukazivanja na intimnost Ničeovog i Platonovog stila pisanja. Drugi deo rada kroz razgovor sa interpretacijama Ničea koje polaze od opšte teze sve-pričanja nastoji da se izbori za konkretnost basne i njenu vezanost za sudbinu filozofskog pisma. Treći deo rada u tri poteza ocrtava vezu basne i Ničeovog pisma: konkretizacijom basnolikosti Platonovog i Ničeovog pisma, izlaganjem strukture basne i ukazivanjem na značaj pitanja šta znači da u basni životinja govori?

NIČEOVO POIMANJE HELENSKOG, JUDEO-HRIŠĆANSKOG, MODERNOG I BUDUĆEG ČOVEKA

2023-01-18T13:23:05+00:00

Rad je posvećen istraživanju onog aspekta Ničeove misli na osnovu kog uobličavamo epohalni nivo njegovog kulturnofilosofskog stanovišta. Ono jeste specifično i zato što u Ničeovom delu nije izričito artikulisano, iako je on, pokazaćemo, i mislilac fundamenata kulture. Njegovo bavljenje fundamentima kulture bilo je spregnuto sa intervenisanjem u novovekovno stanje evropske kulture koja je, prema Ničeu, „ogrezla u nihilizamˮ. Utoliko, njegovo kulturnofilosofsko stanovište jeste presudno bilo oblikovano ispitivanjem porekla toga nihilizma i potragom za njegovim prevazilaženjem. Moment vezan za ispitivanje porekla nihilizma obeležio je Ničeov odnos prema judeo-hrišćanskom i modernom čoveku, dok je moment vezan za potragu za prevazilaženjem nihilizma obeležio njegov odnos prema helenskom i „budućem” čoveku. Taj dvostruki smer kretanja njegove misli spregnut je sa Ničeovim genealoškim metodom na osnovu kog opisuje „preistorijski rad čoveka na sebi samomˮ; kao i sa njegovim nastojanjem da pojmi povesno stanje čoveka svoga doba, koje prema njemu nije moglo biti sagledano iz postojećih kulturno interpretativnih okvira.

RIKEROVO TROSTRUKO RAZUMEVANJE MIMESIS-A U SVETLU NARATIVNOG METODA

2023-01-18T13:25:42+00:00

Primarna intencija teksta je razmatranje Rikerovog trostrukog razumevanja pojma mimesis-a, sa dvostrukim ciljem. Sa jedne strane, ukazuje se na značaj koji centralni elementi Rikerove trotomne studije mogu imati za kreiranje tzv. „narativnog metoda“, koji bi trebalo da ukaže na temeljno pripovedni karakter jezika. Sa druge strane, tako konstruisani narativni metod se pokazuje kao povratno primenljiv na samog Rikera, odnosno, samo polazište, u ovom slučaju. Rezultat takvog unakrsnog kretanja predstavlja ovaj rad.

VAŽNOST POJMA ŠTETE U RASPRAVI O MENTALNIM POREMEĆAJIMA

2023-01-18T13:27:52+00:00

Pojam štete igra važnu ulogu u raspravi o prirodi mentalnih poremećaja. Pojam štete je također prisutan u istaknutim definicijama pojma mentalnog poremećaja kako se koristi u dijagnostičkim priručnicima kao što su DSM i ICD. Međutim, nedavno su Cristina Amoretti i Elisabetta Lalumera dovele u pitanje ideju da bi šteta trebala biti nužna sastavnica mentalnih poremećaja. Tvrde da je pojam štete nedovoljno specificiran i da potencijalno dovodi do lažnih negativa u dijagnosticiranju mentalnih poremećaja. S obzirom da pojam štete igra značajnu ulogu u medicinskoj dijagnozi i liječenju, to nam ukazuje da ne bismo trebali biti skloni ukloniti ga kao kriterij za odlučivanje je li neko stanje mentalni poremećaj. Stoga se u radu argumentira da pojam štete treba shvatiti u prudencijalnom smislu te da pojam štete u tom smislu može pružiti dobar način da se odgovori na prigovore koje upućuju Amoretti i Lalumera, a da pri tom ostanemo vjerni shvaćanju pojma štete koje je relevantno za psihijatrijsku praksu.

METAFIZIČKI I METODOLOŠKI NATURALIZAM U RASPRAVAMA O MOGUĆNOSTI EVOLUCIONE PSIHOLOGIJE

2023-01-18T13:30:51+00:00

U radu ćemo se baviti trajućom debatom između pobornika i protivnika evolucione psihologije, odnosno, pokušaćemo da sažmemo glavne argumente obiju strana, da bismo polučili određene filozofsko-metodološke zaključke o njenim prednostima i nedostacima. Pored razmatranja unutrašnjih argumenata i rasprava unutar psihologije same, cilj nam je razmotriti problem evolucionog pristupa naučnom razumijevanju razvoja ljudske psihe sa stanovišta metafizičkog i metodološkog naturalizma. Metafizički naturalizam bi implicirao postojanje nepromjenjivih i trajnih prirodnih istina koje su nam dostupne kroz naučni metod, dok se pristup metodološkog naturalizma ne bi obavezivao na metafizičku nužnost istinitosti naturalizma samog, već bi ga usvajao kao hipotezu. Naime, bitan dio rasprava o vrijednosti evolucione psihologije zasniva se na tome da li se psihičkim adaptacijama pristupa kao nečemu što je uglavnom završeno i utvrđeno („mozak iz kamenog doba“) te ih je potrebno razumijevati u situaciji nove okoline, ili im se pristupa kao nečemu što je konstantno u razvoju i procesu adaptiranja kulturnim, a ne strogo biološkim faktorima. U tom svjetlu, postavlja se pitanje o filozofsko-metodološkim temeljima ovakvih naučnih pristupa unutar psihologije.

PRIMENA I ODRAŽAVANJE FILOZOFIJE U DRUŠTVENOJ NAUCI ZA UČENIKE OSNOVNE ŠKOLE

2023-01-18T13:33:30+00:00

Brojne promene dogodile su se širom sveta usled tehnološkog napretka. Postoje, međutim, značajne posledice tog napretka koje ljudi ne mogu da izbegnu. Ovaj članak ispituje primenu i odražavanje filozofije u predmetu Društvena nauka za više razrede osnovne škole u Indoneziji. Podstaknut je snažnim tehnološkim progresom koji redukuje društvene interakcije učenika osnovne škole. Cilj ove studije jeste da utvrdi (1) suštinu pokazatelja ili objekata primene i ogledanja filozofije u Društvenoj nauci za osnovnu školu (ontološki osnovi), (2) kako zadobiti ili upravljati tim pokazateljima ili objektima (epistemološki osnovi), (3) korist tih pokazatelja ili objekata (aksiološki osnovi), kao i (4) razumevanje i dvosmerno razumevanje tih pokazatelja ili objekata (hermeneutika) u Društvenoj nauci. Podaci su prikupljeni iz različitih relevantnih izvora, uključujući članke iz časopisa, knjige i značajna istraživanja. Rezultati pokazuju potrebu da se razotkrije primena i odražavanje filozofije u ontologiji, epistemologiji, aksiologiji i hermeneutici Društvene nauke.

METAFILOZOFSKE EKSPLIKACIJE: ILI, „KAKO METAFILOZOFIRATI?”

2023-01-18T13:37:50+00:00

(Metafilozofija i pitanja znanstvene metodologije, radovi petog Okruglog stola Odsjeka za filozofiju, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 2020.)

OPADANJE MODERNOG I HEGELOVA INTERPRETACIJA ANTIČKOG SKEPTICIZMA

2023-01-18T12:32:33+00:00

Skepticizam za Hegela predstavlja jednu od najznačajnijih snaga filozofskog mišljenja. On povlači jasnu liniju razlikovanja između skepticizma antičke Grčke i skepticizma modernih mislilaca od Dekarta do (Hegelovog savremenika) Šulcea. Čini se kako ove dve forme skepticizma imaju sličan osnov, međutim, prema Hegelu, njihova je priroda suštinski drugačija. Na osnovu ovog razlikovanja, on će zatim nastojati da inkorporira osnove antičkog skepticizma, menjajući mu ulogu, u svoje učenje o dijalektici svesti, koja predstavlja predmet Fenomenologije duha. Hegel reinterpretira skepticizam kao moć stalnog, samo-aficirajućeg kretanja koje je imanentno svesti samoj.

HEGELOVO RAZUMEVANJE PSIHOLOGIJE

2023-01-18T12:56:04+00:00

Cilj teksta je da se prikažu ključne karakteristike i specifičnosti Hegelovog razumevanja psihologije. Osnovna tema i polazište celokupnog istraživanja jeste Hegelov koncept prema kojem psihologija ne bi trebalo da bude znanost o duši, kako se kroz svoju istoriju konstituisala, nego znanost o duhu. To polazište ujedno znači i potpuno preokretanje smisla i ciljeva psihologije, koja bi umesto duševno-emocionalnom stranom trebalo da se bavi duhovnim fenomenima i duhovnim ustrojstvom svesti. Na taj način psihološki procesi i metodologija njihovog ispitivanja dobijaju potpuno drugačiju osnovu i strukturu, koja je mogla u potpunosti da izmeni kurs istorijskog razvoja psihologije kao samostalne discipline. Ideju da je psihologija znanost koja je zasnovana na pogrešnim osnovama i da njen autentični predmet treba da bude drugačiji treba razumeti ne toliko kao nepopravljivu grešku, koliko kao mogućnost koju filozofija i psihologija još uvek nisu izgubile.

RADNA TEORIJA OBRAZOVANJA

2023-01-18T12:58:12+00:00

U radu se analiziraju osnovni elementi pojma obrazovanja izloženog u Filozofiji prava i Enciklopediji filozofskih znanosti. Odbacujući pretpostavku o različitim pojmovima obrazovanja u Fenomenologiji duha i kasnijim Hegelovim tekstovima, autorka nastoji da pokaže da se Hegelova koncepcija obrazovanja od početka pokazuje u dvostrukosti svog određenja. Ta dvostrukost ne odnosi se na razliku između obrazovanja i obrazovanosti, već na međuzavisnost obrazovanja u širem i obrazovanja u užem smislu. Tako se pokazuje da je uži pojam obrazovanja, kao doterivanja posebnosti da se ponaša po prirodi stvari, fundiran u širem pojmu obrazovanja kao samorazvoja duha.

TRI RATA U HEGELOVOJ FILOZOFIJI

2023-01-18T13:00:53+00:00

U radu pokazujem da Hegelovo shvatanje rata, kao uslova državne suverenosti, poseduje više protivrečnosti. Ove protivrečnosti se tiču posebno modernih ratova, pa oni time nisu u mogućnosti da igraju ulogu potpore političkog jedinstva. Na prvom mestu nudim objašnjenje za Hegelovo razumevanje rata kao nužnosti politike sa fokusom na pojam „hrabrosti“ koji on uzima kao alternativu teoriji društvenog ugovora. U sledećem koraku argumentujem da pojam hrabrosti u Hegelovoj političkoj filozofiji ne može da ispuni sve uslove kojim bi se garantovala suverenost moderne države. Ovo činim kroz tipologiju ratova koje Hegel navodi — kolonijalni, ograničeni i totalni rat — gde pokazujem da nijedan od ovih ratova nije u sposobnosti da očuva političko jedinstvo u modernosti. Konačno, zaključujem da moderni ratovi imaju smisla isključivo u okviru Hegelove svetske istorije, ali ne i njegove političke filozofije.

HEGEL I IZVORNA ISTORIOGRAFIJA

2023-01-18T13:03:17+00:00

Ovaj rad predstavlja uvodnu tematizaciju takozvane izvorne istoriografije iz Hegelovih Uvoda za Predavanja iz filozofije svetske istorije. Rad počinje sa problematizacijom Hegelove terminološke invencije Die ursprüngliche Geschichte, upućujući na do kraja nejasan status izvornosti istoričara koje Hegel opisuje ovim pridevom. Izvornost kao pojam kojim Hegel pokušava da objasni delatnost prvih istoričara u radu je izložena kroz traganje za specifičnim određenjem istoriografske prakse, a na tragu Hegelovog opisa delatnosti prvih istoričara kao tvoraca trajnih duhovnih predstava koje konstituišu zajedničko pamćenje. Odatle, u skladu sa specifičnim formulacijama iz Hegelovih Uvoda, delatnost izvornih istoričara dalje biva tumačena kao praksa prenošenja prolaznog sadržaja opažanja u medijum trajne predstave. Poslednje upućuje na značaj razumevanja Hegelove teorije sećanja i pamćenja za dalju interpretaciju njegove teorije istoriografije.

HEGEL I KANTOVA KRITIKA METAFIZIKE

2023-01-18T13:06:50+00:00

Glavnim rezultatima Kantovog projekta kritike uma osporena je mogućnost metafizike kao znanja o onome bezuslovnom, onome što stvar jeste po sebi. Prema Kantu, za tradicionalnu metafiziku kobnim se pokazivalo neuviđanje da se težnje uma ka onome bezuslovnom ne mogu ostvariti kao teorijsko saznanje bića u njegovom bitku. One, naprotiv, primarno jesu pitanje onoga što treba biti i moralnog delanja. Autor Hegelov odnos prema Kantovoj kritici tradicionalne metafizike ispituje s obzirom na prirodu Hegelovog stava prema Kantovoj ideji jedne kritike uma, otkriću antinomičnosti mišljenja u pokušajima da dohvati ono bezuslovno, tezi o razlici pojavnog i noumenalnog sveta, te tezi o primatu trebanja nad bitkom. Za Hegela, Kantova kritika metafizike nije bila dovoljno radikalna utoliko što je baš u tim, težišnim svojim uvidima ostala opterećena metafizički hipostaziranom razlikom subjektivnosti i zbiljnosti. Za razliku od drugih kantovskih i postkantovskih mislilaca, Hegel mogućnost mišljenja da prevaziđe pozicije tradicionalne metafizike ne uslovljava neposrednim negiranjem da postoji razlika između onoga što stvar jeste za subjekt i onoga što ona jeste po sebi i u svom bitku, nego u spremnosti da se obe odredbe, kao i sama njihova razlika misle kao odredbe mišljenja samog, odnosno kao zbiljnost u njenoj suštini – kao subjekt.