GANDI, JOGA I PITANJE DUHOVNOG RAZVOJA. DA LI JE POJAM NENASILJA (AHIMSA) PRIMENLJIV U ISTORIJI?

Apstrakt

Danas je reč „duhovnost“ skoro izašla iz upotrebe. Mi se njoj vraćamo u želji da razumemo pojam „duhovni rast“, koji je bio zamenjen sa sintagmom „lični razvoj / „personal development“, izraz vezan za stvaranje karijere. Pitanje „duhovnosti“ je utoliko zanimljivije ukoliko su ljudi svih tradicionalnih društava, uključujući i evropskog do Sekularizacije, znali za „duhovni razvoj“, a to je pretpostavljalo sleđenje određenih životnih normi i vrednosti koje su im omogućavale da se uspešno integrišu u društvo, to jest da budu „na miru“ sa sobom i sa svim ljudima.

U radu bacamo naglasak na Gandijev slučaj, jer je tu pojam „duhovnog razvoja“ izražen u principima nenasilja (ahimsa) i istinitoljubivosti (satyagraha), kao Gandijevi principi, vidljiv na delu, kao prisutan u istorijskoj praksi. S obzirom da je danas teško da se razume način na koji je Gandi ne samo razmišljao, već i vodio Indiju, u radu smo izložili, za nas, „egzotične detalje“ vezane za njegov život u ašramu, a i za njegovu inicijaciju u krija jogu od strane poznatog jogina Joganande. Pojmovi ahimsa i satyagraha, koji stoje u temeljima Gandijeve politike, u suštini su pojmovi iz tradicionalne joge, prisutni kod Patanđalija, te opisuju poimanje duhovnosti u indijskoj tradicionalnoj misli, koja se ne svodi na apstraktne teorije, već pretpostavlja značajne psiho-fizičke i mentalne vidove, zasnovane na individualnom iskustvu. Ti pojmovi se moraju razumeti na praktičan način, u vidu saglasnosti između misli, reči i dela, što je takođe jogistički princip koji Gandi promoviše i sam nastoji da primeni u svakodnevnoj praksi – a ne kao neku teoriju ili ideologiju. U tom smislu, za jogina „duhovni razvoj“, kome Gandi teži, sledeći tradiciju svog naroda, jeste sinonim sa onim što bismo mi u Evropi pojmili kao „biti human“ i/ili „biti pošten prema sebi i drugima“ – međutim, ta „ljudskost“ ne dolazi sama po sebi, već iziskuje praksu, kao edukaciju.

U našem radu, upoređujemo tu vrstu Gandijevog poimanja duhovnosti ukorenjenog u jogi sa sličnim hrišćanskim principima, prisutnim naročito u Isusovoj Besedi na Gori u Jevanđelju po Mateju (pogl. 5, 6 i 7) koji govore o istinoljubivosti i miru među ljudima i raspravljaju o čovekovom načinu ponašanja ne samo u pogledu postizanja mira u društvu, već i kao čovekov duhovni rast. U teoretskom smislu, Gandijeva i Isusova načela su zapisana i u današnjoj Povelji ljudskih prava, ali i u principima ex-Jugoslavije „bratstva i jedinstva“. U osnovi svih tih principa bi trebalo da stoji uzajamno poštovanje i razumevanje među ljudima. Zapadno evropsko hrišćansko društvo, iako inicijalno zasnovano na principima unutarnjeg duhovnog razvoja, u savremenom svetu, zanemaruje sopstvene principe. Sve se druge, proskribovane laičke norme ponašanja, kao one u Povelji ljudskih prava, mogu doživeti kao spolja nametnute. Ljubav prema ljudima, istinoljubivost, poštovanje i nenasilje (kao odlike pojma „duhovnog rasta“) obeležja su koja bi čoveka trebalo da okarakterišu kao ljudsko biće – te edukacija u tom smislu jeste veoma značajna i u laičkom svetu. Današnje zanemarivanje pitanja „duhovnog razvoja“, u uslovima u kojima su važne socijalne, profesionalne i ekonomske perspektive kompetitivnosti među ljudima, kao pitanje „ličnog razvoja“ (koji se opisuje u svakom curriculum-u vitae), dovodi do nemogućnosti integrisanja velikog broja ljudi u društvo i do poremećaja međuljudske komunikacije.

Kao zaključak, ostaju otvorena dva pitanaja o kojima treba svi da razmislimo: 1) kako se može uticati na „duhovni rast“/humanost u okvirima današnje kompetitivne kulture? 2) S obzirom da su i Gandi i Isus (ali i drugi miroljupci: Mohamed i Martin Luter King itd.) bili ubijeni, kao i mnogi nenasilni ljudi, pitamo se da li se princip nenasilja uopšte može primeniti u istoriji?