СМИСАО У СПАСУ, СМИСАО БЕЗ СПАСА: АДОРНОВА РЕФЛЕКСИЈА БЕКЕТОВЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Apstrakt

Бекетова филозофија страдалник је оних тумачења која су и сама страдалници у тумачењу његовог дјела јер га нису могла разумјети изван оног ограничења коју естетичка конвенција допушта. Бекетова мисао учествује у крајолику иманенције али стрши од ње преко дискурзивних аберација датим у погубљеним ријечима које су на главној траси семантике остале без значења. Адорнов изразити афинитет спрам темпоралности Бекетову интермитенцију наводи снагом рефлексије и види је у призорима свијета која се у мртвилу пуког трајања реализовао након атомске катастрофе. Свијет у прогресивном нестанку призива мисао да све ово дуго траје па се смрт, која ваљда неће изневјерити, наводи као органон спаса. Свијет који живи у медијуму рационалности ово наводи као херезу, поготово што живот садашње историје пребива у линеарној каузалности инструменталног ума у коме обећање среће, у финалном разлогу, коинцидира са испуњеним циљевима историје. Познато је да постоје стања живота која долазе до спаса преко месијанског карактера смрти али код Бекета долази до зебње да крај долази сувише касно са мишљу да је крај дошао, али да је можда већ и прошао и изневјерио оне који га чекају. У најављеној смрти природе која систематски нестаје у аспирацијама субјекта, живот егзистенције је негиран стидом радње далеко више него онтолошким безнађем који је створио. Бекет то нигдје експлицитно не спомиње али то Адорно рефлексијом дешифрује, денунцирајући све оно што је симплифицирани дијалог погасио у разговору. Адорно је семантичким помаком и великим искоком успио Бекетову мисао изоловати од сваког значења како би је сачувао од асимилације са стандардним облицима споразумијевања не би ли неометена, из свог пећинског херметизма, могла судити здравом разуму од кога се она, у својој властитој индиференцији, јежи. Бекетова језичка редукција далеко је ближа бесмислу из перспективе официјелног смисла, знајући да се он у своме појму, преко људских циљева, у потпуности компромитовао. Адорно наводи да пунина смисла код Бекета опстаје преко појавне контрарности који измиче значењу и јавља се само преко трансцендентне семантике која собом увелико надилази рационалистички опус испољавања. Управо зато се указује у дестилованој форми језичког минимализма и то као тестамент који у будућности неће имати ко прочитати. Ова мисао није без смисла јер се смисао може појавити само на мјестима гдје се он немилосрдно ускраћује.