ГЕНЕЗА „БИТИ” У ТЕХНИЦИ – МАРТИН ХАЈДЕГЕР

Apstrakt

У широкој размјери испољавања техника постаје застрашујући
феномен за савремену епоху будући да је путем енормне мултипликације
увелико превазишла доба у коме учествује, ескамотирала сврху и постала процес
аутономног дјеловања који у својим партикуларним циљевима све више изиграва
финални разлог универзалног постојања. Створена у разуму субјекта као модусу
опстанка, сада се нашла у ситуацији да тече у смијеру неразумијевања ствари
постајући на ултимативан начин сила за себе. Она дејствује у маневарском
простору властите аутономије са унутрашњом заповијешћу који се све више
удаљава од појма од кога је започела. Кроз изузетност у тумачењу археологије
појма Хајдегер нам указује како се преко нововјековне траке по-става, преко
нападне утилитарности, биће у процесу прослеђивања срозавало и скончало
на тачки производа кога диктирају цивилизацијски дезидерати. У све већој
деплетацији, преко раста, оно на високом степену постојања у моћи врши отклон
од себе и води технику до изумирања њене изворне бити. Ова тачка досезања
унутар процеса алтерације избацила је технику из њене изворне бити. Њена бит
се сада налази у дијапазонима ужасавајуће појавности. Генеза бити, започета
са грчким појмом раскривања ствари, кроз вријеме историје перзистентно
учествује и напослијетку скончава на инстанци разорног испостављања
који у поступању прагматизма растура античку калокагатију на партикуле
утилитарности и претвара је континуираном негацијом архетипске бити у стање
чисте регресије. То је њена истина, а привид је супротан од тога, па нам Хајдегер
показује трасу појмовне екстинкције која је опет, у архетипском издању, била
у служби регуларног бити и постојати. На путу свог озбиљења подлегла је
захтјевима инфинитивног хтијења коју генерира безлична егзистенција (das
Man), која себе препознаје као пуку активност унутар свијести која се путем
безличности огледа у високој резолуцији изразитог егоизма. Хајдегер је видио
куда воде путеви модерне технике. Враћањем на почетак, он је кроз времеплов
разумијевања покушава дозвати себи: преко истине раскривања које са дивљењем
у стварању и рефлектираном запитаношћу над створеним стоји у негацији спрам
разуларене функционалности дјеловања. Свијет заснован на модерној техници
је неизвјесност по себи, па велики мислилац ни сам није сигуран у исход свега али се узда у ону врсту спаса која се провоцира из опасности засноване на грозној рутини инваријантног испостављања.