ПРОТО-БИОЕТИКА ОНОГА КОЈИ ЈЕ „О СВЕМУ РАЗМИШЉАОˮ

Apstrakt

Аутори у тексту анализирају Демокритове прото-биоетичке пасаже и констатују да у његовим фрагментарно сачуваним списима, једнако као ни код неких других раних хеленских писаца, није било изражене дихотомије између телесног и душевног односно органског и неорганског. Његовом светоназору тј. дискурсу који је баштинио била је ближа специфична врста помешаности два првопоменута елемента, пошто је то доба, а живео је и делао у V и IV веку пре н. е., када је тело тешко било замисли- ти без душе, али и њу без твари. Мислилац из Абдере, следствено томе,схвата мишљење као нешто телесно попут опажања и разуме, као Пар- менид и Емпедокле (и Платон), да се слично сличним опажа и схвата. У ДК68Б164 појашњава се да он такво резоновање примењује и на оно што је одушевљено (ἐμψύχων) и на оно што је неодушевљено (ἀψύχων). Очекивана резултанта оваквог приступа тврдња је, која је елаборирана у овом чланку, да не само људи него и друга створења имају одређене когнитивне и „вољнеˮ способности. Иако у његовим белешкама има елемената који јасно упућују на сродство свих живих бића (у извесном смислу и неживих), онај који је „о свему размишљаоˮ ипак није у потпуности следио нехомоцентричка становишта својих, пре свега јужноиталских, претходника и савременика. Закључак аутора је да је, паралелно са наведеним увидима, у Демокритовом опусу могуће пронаћи и образложене ставове који представљају наговештаје каснијих хомоцентричких парадигми.