EPISTEMOLOŠKI ANARHIZAM I DEMISTIFIKACIJA NAUKE

Apstrakt

Noseća ideja teksta prati problematiku kritike naučnog dogmatizma, koja se u Poperovoj koncepciji javlja kao odgovor na Hjumov skepticizam, da bi se kod Fajerabenda oformila kao jasan poziv na demistifikaciju nauke. Poperov kritički racionalizam uspeo je da prevlada Hjumovo skretanje u iracionalizam, a metodom falsifikacionizma prevladani su nedostatci verifikacionizma i indukcije, jer se insistiralo na konstantnoj opovrgljivosti naučnih teorija, koja bi nauku čuvala od dogmatizacije. Budući da ne nalazi nikakvu izvesnost u pogledu progresivnog napretka nauke, Poper zaključuje da istina može da bude prihvaćena jedino kao regulativni princip – budući da je u zakonodavnom smislu apsolutno neizvesna. Fajerabend se takođe protivi indukciji, kao ograničenom principu, ali on ide korak dalje, protiveći se svakoj koncepciji koja sebe hoće da prikaže kao jedini ispravan princip. U tom kontekstu on naziva nauku novom ideologijom, čak i religijom, koja za svoje bezuslovno održanje koristi iste argumente kao i sujeverja i magije koje je jednom pobedila.  Fajerabend se suprotstavlja i Poperovom kritičkom racionalizmu, smatrajući da je nauci potreban epistemološki anarhizam. Pojam epistemološkog anarhizma označava pristup koji će prihvatiti pluralizam gledišta, nesamerljivost naučnih teorija, ne pristajući na pokušaje da se znanje koje se smatra nenaučnim unapred odbaci kao nepotrebno. Ono što takođe ne bi trebalo da se odbaci jesu i jednom opovrgnute teorije iz prošlosti, budući da  „nema ni jedne ideje, ma kako drevne i apsurdne, koja nije kadra poboljšati naše znanje“.