RAZUMEVANJE PRAVDE U ΙΛΙΑΔΟΣ I ΟΔΥΣΣΕΙΑΣ
Glavni sadržaj članka
Apstrakt
Autor u radu razmatra prve naznake relacije ideje pravde i ideje ekvivalencije, koja se pojavljuje kod Homera. Pripadnici rodovske aristokratije su želeli da uspostave adekvatnu srazmeru između zasluga koje su smatrali da imaju za zajednicu i prava koja su im na osnovu tih zasluga pripadala. Oni su uspostavljanje te proporcije ponekad obavljali na grub i nasilan način, diktirajući i namećući pravila ponašanja, što je potom omogućilo da se konstatuje da je princip „moć je pravo” bio centralni za grčko poimanje δίκη, i da Homer potvrđuje svoje prihvatanje ovoga načela u oba svoja epa. Dike kod Homera pokazuje i svoju drugu ključnu karakteristiku, korelativnost, jer se stalno odnosi na dve strane (ἀμφότερος) koje su u sporu, uz čestu asistenciju agore. U Odiseji se može registrovati još jedna dimenzija pravde, a to je nagoveštaj njene primene u međupoliskim odnosima. Ovome treba dodati i posebno mesto koje ima Zevs, posredstvom koga Heleni treba da shvate da je pravda neophodna za razrešenje njihovih sukoba. Kao najviši zastupnik pravde uopšte Zevs kažnjava one dela kojih nisu u saglasnosti sa pravdom, što ukazuje Ahejcima da treba da formiraju zajednicu koja je utemeljena na pravdi, a ta zajednica je polis.