ΕΙΔΟΣ И ΠΟΙΗΣΙΣ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ

Apstrakt

Аутор настоји да истражи однос између појмова εἶδος и ποίησις (идеје и стварања) у Платоновом филозофском учењу. Иако ова два појма имају дубоко укорењену везу у оквирима касније „платонистичке“ теорије уметности, у самим Платоновим дијалозима између њих се не успоставља систематска веза. Сам филозоф не показује нарочито интересовање за онтолошке механизме који повезују идеје и производе стварања  у смеру „надоле“, бавећи се детаљно смером „нагоре“, којим се наше сазнање креће од емпиријских предмета према идејама. Ова однос се разматра у различитим контекстима, почев од „најприземнијег“ схватања ποίησις као „песништва“, да би се затим размотрили појмови „божанског надахнућа“ у Ијону, „преласка из небића у биће“ из Гозбе, као и сложене метафизичке и онтолошке импликације стварања у Тимају и X књизи Државе. Ови различити приступи појмовима идеје и стварања  у  различитим  дијалозима  не дају нам „класичну платонистичку теорију“ некаквог „стварања као обликовања“, али наизглед постављају све неопходне темеље за такве теорије у каснијој филозофији, пре свега Аристотеловој. Такође, ова различита разматрања по правилу су у јакој вези са Платоновим појмом божанског, често се позивајући на појам божанства (био то „творац идеја“ из Државе, Демијург из Тимаја или просто Муза из Ијона) као на нужну везу између ових различитих онтолошких и метафизичких домена.