„METODOLOŠKI POJAM ISTINE“ I EPISTEMOLOŠKE TENDENCIJE U KLASIČNOM PRAGMATIZMU Č. S. PERSA I V. DŽEMSA

Apstrakt

U radu se analizira Habermasova interpretacija Persovog pragmatizma i njegove težnje ka primeni teorijskih dometa naučne metodologije u rešavanju problema koji pripadaju domenu epistemologije. U skladu sa ovom interpretacijom, u radu se pokazuje kako Pers u svojim najpoznatijim tekstovima ne uspeva da ostane u okvirima teze o promišljanju saznanja iz perspektive metoda naučnog istraživanja, bez obzira na njegovu otvorenu kritiku tradicionalne filozofije. Iako sam Habermas ne govori u knjizi Saznanje i interes o učenju Vilijama Džemsa, u radu se razmatra u kojoj meri ovaj autor takođe zastupa tezu o „metodološkom pojmu istine“, kako u svojoj kritici tradicionalne filozofije, tako i u stavovima u kojima izlaže sopstvenu teoriju saznanja. Rad se približava zaključku da se ni u Persovoj, ni u Džemsovoj filozofiji ne može pronaći Habermasov „dosledni pragmatizam“, budući da oba autora posežu za teorijskim rešenjima preuzetim iz tradicionalne epistemologije, ne ostajući u okvirima zastupanja „metodološkog pojma istine“.