DEKART I LORHARD. KONSTITUCIJA NOVOVEKOVNE ONTOLOGIJE

Apstrakt

Autor najpre razmatra filozofske okolnosti koje su dovele do novovekovne afirmacije ontologije kao prve filozofije početkom sedamnaestog veka. Da bi se rasvetlila razlika između „stare“ i „nove“, tj. antičke i moderne filozofije analiziran je odnos Dekartove tematizacije bivstvovanja prema Aristotelovom zahtevu da se o biću govori na različite načine. Budući da je taj odnos naglašeno reduktivan jer od četiri Aristotelova načina kod Dekarta preostaje samo put razlikovanja istinitog i lažnog, izlaganje istinitosti utemeljene na izvesnosti podrazumevalo je da pros hemas, ono prvobitno za nas, u sebe bez ostatka integriše ono po sebi, kat’ auto. U drugom delu rada ispitivane su teškoće koje proističu iz sinonimne upotrebe termina philosophia prima, metaphysica i ontologija. Autor zaključuje da novi pojam u slučaju ontologije nije rezultirao konstitucijom novovrsne filozofske discipline, nego je pre označio novi način mišljenja starih filozofskih problema. Koren zbrke i prividne sinonimnosti između ontologije i metafizike posledica je konstelacije u kojoj se novo promišljenje starih problema s lakoćom poistovećivalo sa starom disciplinom. Zbog toga je istaknuto da bi se dosledni korak novovekovnih promotera ontologije sastojao u eliminisanju pojma metafizike s filozofskog horizonta, a ne u kreiranju lažne konvertibilnosti s ontologijom. Zbog toga je već kod Jakoba Lorharda, tj. u prvom činu konstituisanja ontologije, donekle obesmišljeno uvođenje novog pojma.