MOGUĆNOST I STVARNOST U ARISTOTELOVOJ I HEGELOVOJ FILOZOFIJI

Apstrakt

Problem nastanka sveukupne stvarnosti – da li ona nastaje iz ničega: ako nastaje -kako je moguće da se iz „ništa“ stvori „nešto“, a ako ne nastaje – znači li to da je oduvek postojalai da nije stvorena - otpočeo je da se rešava tek Aristotelovim fundamentalno ontološkim načinomprevazilaženja tog problema: ni forma ni materija ne „nastaju“. Rešenje se suštinski sastoji usledećem: nastajanje nije nastajanje „iz ničega“, nego je ostvarivanje mogućnosti. Mogućnost(gr. δύναμις, lat. potentia) u ontološkom smislu predstavlja realnu „moć da nešto bude, može biti,ali još nije zbiljski prisutno“. Stvarnost(gr. ένέργεια, lat. actualis) predstavlja zbiljnost, aktualnost,ostvarenost. Ona je u suštini opredmećena i ostvarena mogućnost (koja svojim aktualitetomviše nije mogućnost). Hegel stoji na tragu aristotelovskog određenja bitka kao ένέργεια-e, ali sajednom značajnom razlikom: stvarnost nije samo ένέργεια, nego je i δύναμις – bitak koji je ujedinjenjeovih momenata čiji je razultat čista ένέργεια, čista stvarnost – bitak kao apsolut.