O ZNAČAJU HAJDEGEROVOG UČENJA ZA ESTETIKU I FILOZOFIJU UMETNOSTI (I DEO) ŠELING, HEGEL I HAJDEGER

Apstrakt

Autor ispituje značaj ključnih Hajdegerovih teza o umetnosti i uticaj koji one imaju na estetiku, filozofiju umetnosti i njihov razvoj. Ispituje se stvarni doprinos i originalnost Hajdegerovih teza na osnovu kojih se on smatra epohalno važnim i nezaobilaznim autorom kada je u pitanju korpus estetičkih i poietičkih filozofskih disciplina. Teza o umetnosti kao izvornoj formi mišljenja je Šelingova teza. Teza o umetnosti kao otkrivanju istine je teza koju je pre Hajdegera postavio i sistematizovao Hegel. Za razliku od isticanja pomenutih stavova, autor smatra da stvarni Hajdegerov doprinos i značaj za filozofiju umetnosti treba tražiti u ideji prema kojoj je umetnost ta koja „prirodno pušta“, dok je tehnika ona koja „veštački izaziva“. Problem sa tom idejom, međutim, odnosi se na činjenicu da Hajdeger ne pokazuje dovoljno smelosti da tezu o poietičkom kao prirodnom formuliše sâm, nego je učitava u antičku filozofiju. Antički Grci, međutim, ποίησις nisu razumeli kao φύσις, što znači da je na delu Hajdegerovo naknadno menjanje smisla starogrčkih pojmova i izazivanje tih pojmova da označe nešto što u svoje vreme zapravo nisu označavali. Tim izazivanjem i učitavanjem novog smisla, Hajdeger se, ako se dosledno razume njegova vlastita misao, prema starogrčkim pojmovima odnosi tehnički, odnosno – metafizički.