PLATONOVO POIMANJE PRAVEDNOSTI

Apstrakt

Platon je mislilac koji pojam pravednosti stavlja u samo središte fi lozofske diskusije.Njegovo poimanje dikaiosyne, kao vrline koja je u suštastvenom smislu vezana za bit države,elaborira se detaljno u dijalogu Država, iako se i u drugim delima (Harmid, Protagora, Gorgija,Gozba) mogu otkriti stavovi značajni za njeno fi lozofsko zahvatanje. Platon posebno naglašavauniverzalnost i trajnost pojma pravde, njenu bivstvenu važnost za ispravno stanje ljudske dušei sklad tri dela duše, kao i vezu sa trostrukom staleškom zasnovanošću najbolje politeje, te diferenciranimoblicima vladavine, razvijanim, osim u Državi, u Državniku i Zakonima. Najčešćepominjano određenje pravednosti, koje sublimira njeno viđenje „u velikom”, izloženo je u Δ knjiziDržave: „Obavljati svoj posao” – u tome je, o prijatelju, po svoj prilici, način postojanja pravičnosti”.Platon zagovara sofokratiju, tj. vladavinu najmudrijih, smatrajući da jedino u takvomobliku vladavine može biti realizovana potpuna harmonija, jedinstvo sfera praktičkog života,ali i adekvatnost i ekvivalencija davanja i primanja od strane slobodnih građana nekog polisa isamoga polisa. Pravednost u kraljevstvu odnosno aristokratiji treba da bude primenjena, pre svega,na osnovu načela geometrijske jednakosti, dok bi aritmetička jednakost bila samo pomoćnosredstvo ublažavanja naraslih tenzija u klasičnom polisu Platonovog vremena.