DOGAĐANJE I NARACIJA

Apstrakt

Savremeni dijalog o hermeneutici, onako kako ga tumači Riker, i dalje je prožetinteresom za njenu univerzalizaciju. Ova težnja ka takvoj mogućnosti kao njenom fundamentalnomzadatku, sadržana je već u sintagmi „filozofska hermeneutika“. Ona je sa Hajdegeromradikalizovana do značenja „fundamentalne“ hermeneutike tako što se usmerila na ontološki„domen“, preko njenih epistemoloških i metodoloških preokupacija. Pad ispod ovog nivoa značiobi za savremenu filozofsku hermeneutiku pad u anahronost. Međutim, zatvaranje mogućnostibilo kakvog povratka na problem „duhovnih nauka“, prema Rikerovom mišljenju, ne dozvoljavasavremenom hermeneutičaru da bude naprosto hajdegerijanac. S obzirom na ovu potrebu posredovanjasa povesnom svesti, mi istražujemo na koji se način konceptualizuje „naracija“ kodRikera. Naracija i vreme su dve teme koje počivaju na istom tlu, a njihov međusobni recipročniodnos postaje posebno zanimljiv kada prihvatimo Rikerov stav da istoriografija nije tako dalekood narativnosti.