O VEROVANJU I VERI: HJUM I JAKOBI

Apstrakt

U nemačkoj modernoj filozofiji s kraja XVIII i s početka XIX veka brzo je ustaljen stav prema kojem su Hjumova skeptička nastojanja u Kantovoj kritičkoj filozofiji našla ne samo svoje ispunjenje, nego i da su s koncepcijom kenigzberškog mislioca ona suštinski prevladana. Autor u radu polazi od pitanja šta je, u godinama tokom kojih se Kantova misao već etablirala kao vodeća paradigma filozofske moderne, motivisalo Fridriha Hajnriha Jakobija da ponovo postavi pitanje o značenju i vrednosti Hjumove filozofije, i to u prvom redu Hjumovog pojma verovanja (belief). U središnjem delu rada, pažnja se najpre posvećuje upravo tom Hjumovom pojmu. Autor razmatra kako se Hjumova ključna problematizacija osnova uzročno-posledične veze kao osnova činjeničnog znanja razvija i kao rasprava o osnovama verovanja. U Jakobijevoj reinterpretaciji, međutim, zasnovanost znanja na veri (Glaube) nije shvaćena samo u hjumovskom smislu otkrivanja toga da ono ostaje lišeno izvesnosti, odnosno da je kao takvo utemeljeno na navici saznajnog subjekta. U osvrtu na različite savremene interpretatorske uvide, nastoji se pokazati da Jakobi pojmom vere – pojmom koji se ne može svesti ni na religijsku, niti na svoju epistemičku komponentu – želi da osvetli način držanja ljudskog duha koji ne bi polazio od postojanosti razlike između subjektiviteta i objektiviteta, niti od njihovog apstraktnog jedinstva, nego bi njihovo jedinstvo otkrivao upravo u njihovoj razlici. Jakobijevska vera kao neposredna aktualnost takvog, živog jedinstva, pokazaće se jednim od najznačajnijih polemičkih podsticaja za postkantovsko filozofiranje.