HEN, POLLA, ARCHAI I AITIAI

Apstrakt

Autor u članku razmatra iskušenja za Aristotelovo učenje o uzrocima koja su nastupila sa pokušajem uklapanja elejskih filozofa u njegove okvire. Negacija kretanja i promene, apsolutizovanje jednog bez dopuštanja mnoštva, trebalo bi da su sprečavali bilo kakav govor o uzrocima u doktrinama Ksenofana, Parmenida, Zenona i Melisa. Ipak, pokušaja u tom smeru bilo je već kod interpretiranja Ksenofanovih stavova, da bi sa Parmenidovom poemom O prirodi oni još više dobili na intenzitetu. Komentatori su u Aristotelovim prikazima Parmenidovog jednog videli tragove formalnog uzroka, nasuprot kojeg je stajalo Melisovo jedno koje je odgovaralo materijalnom uzroku. Važnije od ovoga uvida, po autoru, jeste Stagiraninovo pretpostavljanje autentičnosti drugog dela Parmenidove poeme. Ne samo da „put mnenja” može da se razume kao „najbolje objašnjenje” pojava, nego jedino tamo gde ima reči o nekakvom „uređenju sveta” mogu se i tražiti uzroci. Prepoznavajući na „putu mnenja” naznake svog materijalnog i eficijentnog uzroka, Aristotel je učinio da metafizički lanac koji spaja presokratovce ostane neprekinut, odnosno da njegova kauzalna shematika preko kosmologije najpoznatijeg elejca što „prirodnije” poveže „sisteme” preparmenidovskih mislilaca sa „sistemima” postparmenidovskih filozofa.